Kako izgleda i čemu služi komorač

Komorač
Komorač raste u divljini i uzgaja se. Poreklom je iz južne Evrope. Svi delovi biljke su lekoviti. Naraste do 2 metra u visinu. To je dvogodišnja ili višegodišnja biljka. Koren je beo, krupan i mesnat. Stabljika je razgranata. Plod ima dve semenke. Komorač izgleda tako, da ima dosta sličnosti sa mirodjijom i anisom. Krupniji je od mirodjije. Ukus mu je sladak i prilično je aromatičan, kao kod anisa. Komorač je začinska, industrijska, medonosna i lekovita biljka. Drugi nazivi za ovu biljku su morač, divlja mirodjija, slatka mirodjija, slatki aniš, slatki kopar, anason itd. Evo čemu sve služi komorač:

Komorač kao začin u kulinarstvu

Komorač se stavlja u supe i poneki sos, a naročito se kombinuje sa ribom i morskim specijalitetima. Koristi se kao začin koji se dodaje pecivu, hlebu i kolačima. Može se stavljavljati kao začin u zimnicu. Redovan je sastojak u italijanskoj i indiskoj kuhinji.

Komorač kao sirovina u industriji

Komorač se koristi kao u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji. Upotrebljava se kao sirovina u proizvodnji nekih alkoholnih pića. Alkoholna pića u kojima je komorač bitan sastojak su uzo, mastika, anasolija, absint i pastis.
Eterična ulja koja se proizvode od komorača koriste se u farmaceutskoj industriji za proizvodnju sapuna i parfema.

Lekovita svojstva komorača

Upotreba morača u medicini i narodnoj medicini je višestruka. Koristi se za poboljšanje laktacije, kod malokrvnosti, za lečenje želudca i creva, poboljšanje apetita. Dobar je za disajne organe i bubrege. Čaj od komorača je koristan za vid i umorne oči.

Share Button

Peršun kao začin povrće i lek

persun
Peršun se koristio još u doba starih Grka i Rimljana. Danas se u ishrani koristi i podzemni i nadzemni deo, dakle koren, listovi i seme. Peršun svrstavaju u povrće, ali i začine i lekovite biljke.

Peršun u kuhinji

U kuhinji je peršun nezaobilazna namirnica. Koristi se u supama, čorbama, varivima, salatama i raznim drugim jelima. Listovi su omiljeni kao začin, zbog prijatnog mirisa, ukusa i dekorativne zelene boje.
Ono što treba da znate je, da su listovi peršuna najbolji u svežem stanju. Kad se stavljaju u supu, treba ih stavljati na kraju, da vredni sastojci ne bi isparili. Listovi su dakle najbolji sveži, a mogu i da se zamrznu, dok se sušenje ne preporučuje.

Peršun otklanja neprijatan zadah

Grickanje svežih listova peršuna otkloniće neprijatan zadah iz usta. I pre nego što su počele da se proizvode žvakaće gume u prirodi su postojale, a i danas postoje biljke koje će osvežiti vaš dah. Peršun je jedan od prirodnih osveživača daha.

Prava vrednost peršuna

Osim što poboljšava ukus hrane, peršun sadrži vredne sastojke. S pravom se može reći da je to i visokovredna i lekovita biljka. Sveži listovi su izuzetan izvor C vitamina. Sadrži dobre količine vitamina A i B (naročito B12 i folnu kiselinu), a od minerala gvoždje, kalcijum, magnezijum itd. Apiol i misticin su veoma značajni sastojci koji pospešuju izmokravanje i sprečavaju urinarne infekcije.

Šta kaže narodna medicina o peršunu

Peršun je lek za bubrege. Pospešuje izmokravanje. Upotrebom čaja od peršuna može se izbaciti kamen iz bubrega. Ipak sa ovim se nije šaliti i treba biti jako oprezan. Sve raditi uz savet lekara.
Peršun je još dobar kod dijabetesa, upale oka, groznice i za potenciju. Poboljšava cirkulaciju i čisti krv.

Share Button

Šljiva, šljivovica i koštica kao lek

sljiva
Dobro je poznato da se šljiva koristi na različite načine u ishrani. Osim u svežem stanju, plod šljive se koristi za džem, slatko, kompot i rakiju šljivovicu. Suve šljive su veoma kvalitetan i tražen proizvod. Šljive mogu i da se zamrzavaju, pa da se iskoriste u toku zime, recimo za knedle sa šljivama. Koštice šljiva se obično bacaju, ali one su korisne i mogu se iskorititi kao sirovina za dobijanje lekovitog ulja.

Karakteristike i gajenje šljive

Šljiva je biljka iz porodice ruža. Postoji mnogo vrsta, ali najčešće kad se kaže šljiva, misli se na domaću šljivu. Sorte domaće šljive su mnogobrojne. Veruje se da je nastala ukrštanjem i selekcijom trnjine i džanarike. Drvo šljive mora da se održava da bi dalo dobre prinose. Treba da se orezuje, okopava i sprovodi redovna zaštita prskanjem. Listovi domaće šljive su zaobljeni i zeleni, a cvetovi beli. Šljiva spada u koštunice, kao i višnja, trešnja, kajsija i breskva. Prema statističkim podacima iz 2009. Godine šljiva se ubedljivo najviše gaji u Kini, a zatim u Srbiji, SAD itd.

Rakija od šljiva ili šljivovica

Rakija od šljiva ili šljivovica se dobija destilacijom komine šljive koja je fermentisala. Ova rakija ima najmanje 25 % vol alkohola. To je rakija dobijena prvom destilacijom, a prepečenica se dobija dvostrukom destilacijom i onda ima 40-45 % vol. Da bi se došlo do konačnog proizvoda potrebna je odredjena procedura.
Berba plodova se uglavnom radi ručno. Stablo šljive se trese i plodovi se uzimaju sa zemlje. Plodovi moraju da budu sasvim zreli. Šljive se potom peru da bi se odstranile nečistoće, ako ih ima. Preporučuje se odvajanje koštica od šljiva. Zatim ide postupak muljanja. Sa ovim sadržajem se pune burad, odnosno posude u kojima će se odvijati vrenje. Dodaju se kvasci i druge neophodne materije. Fermentacija traje obično 2 nedelje.
Šljivovica kao lek je dobro poznata u narodu, još od davnina. Na žalost mnogi preteruju sa pićem, a kad se preteruje, onda i lek postaje štetan. Čašica kvalitetne domaće šljivovice se još od davnina koristi za cirkulaciju i kod bolova u želudcu, te kao aperitiv pre jela, za bolje varenje hrane. Za spoljašnju upotrebu može poslužiti za dezinfekciju rana i masiranje tela kod skidanja temperature.

Ulje od koštica šljive kao lek

Svima su nam više ili manje poznati proizvodi od šljive, ali da li ste znali za hladno cedjeno ulje od koštica šljive. Koštice šljive se obično bacaju, ali to je šteta zato što sadrže B17 vitamin, koji je veoma koristan kao preventiva i u borbi protiv raka. Osim toga značajan je sadržaj E vitamina u ovom ulju. U svetu se odavno proizvodi hladno cedjeno ulje od koštica šljive, a odskora i kod nas. Osim oralno ovo ulje se može koristiti za spoljnu upotrebu i za kozmetičke preparate.

Share Button

Mandarina dobar izvor c vitamina


Mandarina je citrusno voće, koje uspeva u toplim predelima sa subtropskom i mediteranskom klimom. Biljka je osetljiva na niske temperature, a posebno na temperature ispod 0. Postoje sorte mandarine koje su otpornije, pa mogu da pežive i -10. Drvo mandarine je zimzeleno i malih dimenzija. Naraste svega oko 3 metra u visinu. Kada se oguli kora mandarine, zamiriše prostor u kome se nalazite, a još više ako koru stavite na radijator ili peć. Postoje sorte koje imaju i koje nemaju semenke, ali su podjednako ukusne. Prosečan plod je težine oko 100 grama.

Mandarina vs narandža

Mandarina je najsličnija narandži. Uglavnom je sladja od narandže i ostalih agruma. Omiljena je zbog prijatnog mirisa i ukusa. Osim toga, u odnosu na pomorandžu lakše se oguli, a ima i tanju koru. Kada se ubere mandarina ne može da opstane dugo kao pomoranža. Brže gubi svežinu i kvari se.

Gde uspeva mandarina?

Mandarina se gaji u mediteranskoj regiji (Grčka, Italija, Egipat, Turska, Maroko). Uspeva i u dolini reke Neretve. Ipak najviše se proizvodi u Kini, Indiji i Japanu. Inače poreklo mandarine se veže za jugoistočnu Aziju.

Značaj i vrednost mandarine

Mandarina je dobar izvor c vitamina, a to joj pridaje veliki značaj u zimskom periodu, kada su grip i prehlade naročito aktuelne. Količina vitamina c je čak i veća u mandarini nego u drugim agrumima. Od minerala ima dosta kalijuma, kalcijuma, fosfora i gvoždja. Sadrži i dijetetska vlakna i dobar je antioksidans. Energetska vrednost prosečnog ploda mandarine je 80 kcal.

Upotreba mandarine

Najviše se jede u svežem stanju. Može sa drugim voćem da se meša u voćnim salatama. Retko se koristi za sok. Ponekad se mandarina stavlja u kolače i torte.
Mandarinina kora se upotrebljava za proizvodnju esencijalnog ulja, kojim se boje žvake, bombone, gazirana pića, sladoledi itd.

Share Button

Aronija

                                                                                                        foto wlcutler

Aronija je sitno bobičasto voće koje raste u divljini, ali se sve više i uzgaja. Razlog su izuzetna lekovita i nutritivna svojstva. Poreklom je iz Severne Amerike, iako ima naziv sibirska borovnica. I baš tako, ove bobice aronije najviše liče na borovnicu. Raste i u Sibiru, jer joj ne smetaju niske temperature. Omiljena je hrana ptica. Ptice preko izmeta raznose seme aronije. U divljini su joj stanište listopadne šume. Aronija je jako zdrava i pre svega moćan antioksidans. Ukus ploda je kiselkast, gorak i opor (slično kao i kod borovnice). Redje se jede sveža, već se od aronije pravi sok ili se na druge načine koristi u ishrani.

Opis biljke

Aronija spada u porodicu ruža. Razmnožava se generativno tj. iz semena, a najbolje vegetativno, kulturom tkiva ili deljenjem busena. Može da se kalemi. Biljka raste u obliku grma. Dostiže visinu 2,5 metra. Listovi su zeleni ili crveni, ovalni i nazubljeni. Listovi se mogu uporediti sa listovima višnje. Cvetovi su divni beli, koji se razvijaju takoreći u buketima. To je listopadna biljka. Prvo se s proleća razvijaju listovi, a krajem aprila i prvi cvetovi.  Plod je bobica zelene, crvenkaste i na kraju kad je potpuno zreo tamnoplave, ljubičaste i gotovo crne boje. Plod je zreo u avgustu, ali može da se bere i kasnije. Nema košticu nego sitne semenke.

aronija

Uzgoj aronije

Sadi se u jesen, najbolje u novembru. Kad je posadite obavezno je zalijte i lako će se primiti. Dobro uspeva i jednostavno se održava. Obično se sade dvogodišnje ili jednogodišnje biljke, a već u trećoj godini biljka daje plodove. Ako se redovno održava može da daje dobre prinose. Najvažnije je da se okopava i zaleva. Sa navodnjavanjem prinosi u desetoj godini mogu biti 10 kilograma po grmu aronije. I narednih godina možete očekivati takve prinose. S vremena na vreme potrebno je orezivanje. Sjajno je to što je aronija otporna na bolesti i štetočine i ne mora da se prska. To je prava kultura, zahvalna za organsku proizvodnju. Biljka sporo raste i ne ide mnogo u visinu, pa se plodovi mogu brati sa zemlje. Drvo aronije je dosta tvrdo, a sama biljka može da se upotrebljava i kao ukrasna, za živu ogradu. Može da se orezuje i prilagodjava potrebi. Boje listova u jesen su veoma živopisne.

Upotreba aronije

Ponajviše se plodovi koriste za pravljenje soka. Od 1 kg aronije može se dobiti 0,5-0,6 l soka. Sušeni plodovi i listovi se upotrebljavaju za čaj od aronije. Čaj krepi, a priprema se slično kao čaj od šipka.
Od aronije se još može praviti i džem, slatko i alkohona pića. Negde se od aronije pravi vino, rakija i liker.
Sveži plodovi se upotrebljavaju u sklopu voćnih salata i poslastica.

Lekovitost aronije

Aronija je tako zdrava, jer ima jako visok sadržaj antocijana. Može se reći da aronija sadrži najviše antocijana od svih namirnica koje se koriste u ishrani. Antocijani su pigmenti plave, ljubičaste i crvene boje. To su jaki antioksidansi. Time su konzumenti aronije zaštićeniji od štetnih elemenata iz spoljašnje sredine. Pored toga aronija je koristan izvor vitamina i minerala.
Delotvornost aronije se odlično pokazala kod različitih zdravstvenih nedaća, od najtežih bolesti do problema sa telesnom težinom. Prema novijim istraživanjima aronija je dobra kod dijabetesa, povišenog holesterola i triglicerida, pa čak i za obolele od raka.
Aronija popravlja krvnu sliku, poboljšava cirkulaciju i reguliše pritisak. Dobra je za imunitet i čišćenje organizma. Održava vitalnost organizma i dobar vid.

 

Share Button

Nana lek za stomačne tegobe


Nana je lekovita biljka prijatnog mirisa. Postoji oko 30 vrsta nane, a najbolja je ona pod latinskim nazivom menta piperita. To je pitoma nana, koja je najlekovitija. U literaturi i inače u životu srećemo se i sa drugim nazivima za ovu biljku. Najčešće je još zovu menta ili metvica.
Uzgaja se najviše u vrtovima i baštama. Traži kvalitetno zemljište. Biljka može da poraste u visinu do 50 cm. Stabljike i listovi su zelene boje, a cvetovi su ljubičasti, ponekad sa crvenim nijansama. Ako uberete jedan listić i protrljate prstima, pomirišite i osetićete fantastičan, karakterističan miris nane. U listovima se nalazi najviše eteričnog ulja. Zbog prisustva mentola ova biljka će da vas osveži i rashladi.

Upotreba nane

Nana se koristi kao lekovita biljka, ali i kao začinska biljka. Nana je medonosna biljka, a koristi se i u farmaceutskoj i prehrambenoj industriji.
Najviše se upotrebljavaju listovi nane, mada su korisni i ostali delovi biljke. Listovi se suše i od njih se pravi izvanredan čaj. Listove nemojte kuvati, jer će izgubiti važne sastojke. Listove preba samo preliti ključalom vodom, a to je velika razlika, jer će tako korisni sastojci ostati dostupni. Ovaj čaj može da se pije iz zdravstvenih razloga, ali i kao čaj za uživanje (umesto kafe).
Od nane se proizvode kapi i kapsule. U kulinarstvu se koristi, posebno kao začin za salate, ali i druga jela.
Neke domaćice stavljaju listove nane u pasulj, jer pasulj prouzrokuje nadimanje i gasove.
Za malu decu i trudnice u prva tri meseca trudnoće bolje je da umesto nane koriste kamilicu. Kamilica je blaža.

Nana kao lek

Veliki je dijapazon lekovitih osobina ove biljke. Kao prvo treba istaći da je to efikasan lek za stomačne tegobe. Pomaže kod problema sa varenjem, bolova u želudcu, grčeva, nadutosti. Ima spazmolitičko dejstvo. Nana deluje relaksirajuće na mišiće, a opušta ceo organizam. Samim tim dobra je i kod nervoznog želudca i creva.
Za ove zdravstvene probleme još je bolje kombinovati nanu sa moračem, kimom, anisom i kamilicom.
Kako nana ima ova umirujuća svojstva, ona se koristi i protiv nesanice. Poboljšava rad žuči, jetre i srca.
Mentol koji je prisutan u nani pročišćava disajne puteve, hladi i umiruje bol. Dobra je i za desni i zube, a posebno za neprijatan zadah iz usta. Čest je sastojak pasti za zube i guma za žvakanje.

Share Button