Mušmula je veliki žbun ili manje drvo. Može da naraste do 8 metara u visinu. Listovi opadaju u zimskom periodu, a pre toga pocrvene. Listovi su tamno zeleni i ovalni. Cveta krajem proleća, a cvetovi su beli. Oprašuju ih pčele i hemafrodit je. Plod liči na krušku i jabuku, a boja je smedja. Bere se tek kad lišće krene da opada. Neki je beru tek sa prvim mrazevima ili još kasnije.
Veruje se da je biljka poreklom iz jugoistočne Evrope i jugozapadne Azije, ali danas se uzgaja na mnogo širem području. U Evropi se gaji već hiljadama godina, a naročito u Francuskoj. Ranije je mušmula bila popularna kao voće, a danas je prilično zapostavljena. Iako se mora priznati da je plod neugledan i nije baš jednostavan za jelo u svežem stanju. Pokožica se skida, a unutra se osim mekog jestivog dela nalaze i tvrde semenke. Kako bilo mušmulu neki vole i dan danas.
Upotreba mušmule
Mušmula je prilično tvrda kad se ubere ranije. Ukus je opor i nije baš lep. Zato je posle branja treba ostaviti nekoliko nedelja da omekša ili je ostaviti na drvetu da se bere kasnije kad opadne lišće. Ponekad su plodovi mušmule, taman kako treba za jelo, ako se beru u decembru, pa čak i januaru mesecu. Mraz joj ne ništa ne smeta. Plod počinje da gnji i u njemu se odvija vrenje. Kad je plod mekan, ukus je odličan. Mušmula je tada sočna i blago kisela, podseća na neko aromatično vino.
Mušmula se može jesti kao voće, a od nje se pravi i rakija, zatim likeri i marmelada. Od osušenog lišća se pravi čaj.
Lekovita svojstva
Mušmula je dobra za jačanje organa za varenje, za jetru i bubrege. Narodna medicina kaže da je dobra za vid, za lečenja usta i desni ispiranjem grla. Sadrži tanine i pektine. Mušmula je najbolja kad se jede sveža, što je savet nutricionista. Sadrži i dobre količine c vitamina.